Provincijalka

Uhhh... Ovako nesto mi treba vec neko vreme jer nemogu nikome da pricam sta mi je na dusi. Proslo je vec vise od mesec dana od kako je tata umro, a ja nikako da se naviknem na tu cinjenicu. Gde god da se okrenem po kuci, vidim njega i secam se lepih trenutaka koje sam dozivela sa njim. Placem skoro svaki dan kad me niko ne vidi. U pravu je mama kad kaze da sam ja ,,tatino dete''. Oduvek sam na poseban nacin bila vezana za njega, a sada ga nema. Ne znam koliko ce mi vremena trebati da se naviknem na to.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

"Fališ mi TATA...
Fališ mi da se ponosiš mojim uspesima,
Fališ mi da se smeješ mojim glupostima,
Fališ mi da se raduješ mojoj sreći,
Fališ mi da me tešiš kad sam tužna,
Fališ mi da me hrabriš kad sam nesigurna,
Fališ mi da me hvališ u inat svemu,
Fališ mi da stvorimo bar još jednu uspomenu,
Fališ mi da mi prigovaraš kad ti nešto smeta,
Fališ mi da mi pametne savete deliš,
Fališ mi da se prvi mog rođendana setiš,
Fališ mi da me voliš bez ijednog razloga,
Fališ mi i da se ljutiš makar i bez povoda,
A NAJVIŠE MI FALI DA ME TVOJ OSMEH DOČEKA...
I menjaće se ljudi i godišnja doba, u svakome ću tražiti bar deo sjaja tvoga, I ZNAM DA ĆU S VREMENOM PLAKATI SVE MANJE I TIŠE, A TI ĆEŠ MI FALITI SVE VIŠE I VIŠE...
I FALIĆEŠ MI U TRENUCIMA RAZNIM I TRAŽIĆU TE UVEK U SOBAMA PRAZNIM...
I VELIKI DEO MENE BIĆE PREPUN TEBE, TAJ ĆE DEO PREKRIVATI NAŠE USPOMENE...
TAMO OŽIVEĆU DANE SMEHA, TUGE KOJE DELILI SMO JEDNOM DAVNO SKUPA!"